PRIČE O JEDNOM DANU
Aleksandar Šurbatović, Priče o gospođi Kon, Beograd, 2015.
Gospođa Kon je ono što ostane kada se ženskom delu oduzme njegov muški – Takt. Knjiga Aleksandra Šurbatovića je otuda podeljena podeljena na dva ciklusa „Kon“ i „Takt“. To je priča o povezivanju Kon i Takta, o stvaranju kontakta, melanholiji, depresiji, usamljenosti.
Prvi deo, „Kon“, je priča o jednom danu gospođe Kon. Na formalnom planu to se ogleda time što uvodna pesma ciklusa „Bukolika“ počinje stihom „Gospođa Kon ustaje rano“, a poslednja „Mrtva straža“ stihom „Pred zoru kada napokon zaspim“. Život je u ovom ciklusu sveden na taj jedan dan koji se praktično beskonačno ponavlja. Na završetku poslednje pesme imamo stihove: „Znam da će kraj ustajale postelje/ dvojica vernih uvek ostati budni:/ Crni krilati pas koji u mojim očima/ strpljivo vreba jutarnje srebro,/ i on koji mi glasno preti/ strašnom vatrom svog zaborava.“ „Crni krilati pas“ je motiv preuzet iz poezije Zvonka Karanovića, ali viđen kao Kerber, zajedno sa ostalim motivima u ovim stihovima on opisuje kraj dana gospođe Kon koji se odnosi na brisanje sećanja, kao iz Lete, reke zaborava. Po gubljenju zaborava, gospođa Kon će moći da se vrati životu, ali nesećajući se prethodnog dana, svi njeni dani su jednoliko ponavljanje. Vreme između dva dana je kratko, od onoga „pred zoru“ iz poslednje do onoga „rano“ kada gospođa Kon ustaje gotovo da nema vremena. Svakoga jutra gospođa Kon mora iznova da stvara svoj identitet: „Reka jutra žubori njenom kućom.// U kupatilu se nadvija nad lavabo, prebira po ogledalu,/ proverava usamljenu aknu/ na smirenom spartanskom licu,/ nezadovoljna odmahuje glavom,/ cokće// Onda se vatrom umiva/ varikinom izbeljuje zube,/ rendama usne šminka,/ iglom u oči tetovira jutarnje svetlo/ ne bi li stado svojih mosli nagnala u beg.“ „Vatra zaborava“ iz poslednje pesme, pojavljuje se već u prvoj, nagoveštena u „reci jutra“ ali daleko vidljivija u „umivanju vatrom“ koje sa njenog lica treba da skloni usamljenu aknu,trag toga da je prošlost postojala. Sav agresivni odnos koji ona ima prema svom licu, nastavlja se na ovu misao i proširuje je – gospođi Kon za novi dan treba novo lice, čisto lice, ono sa kojim se može krenuti iz početka.
Ostatak pesama prvog ciklusa ispunjavaju pesme koje se pesimistički odnose prema životu. Pokušaj da se gospođa Kon priseti svog života u „Baladi o senci“ obeležen je neuspehom. Ona je osuđena da živi samo u sadašnjosti, samo u tom jednom danu: „U njegovom pogledu nije zatekla ništa/ po čemu bi prepoznala svoj stas“. Pesma „Praznična raspoloženja“opisuje ljude koji „vatrometom oživljavaju/ nežna sećanja na rat“, za razliku od njih, gospođa Kon (bez sećanja) „uglavnom sedi u biblioteci/ i pravi se da čita knjige/ kojima ni naslova ne može da se seti.“ Bekstvo od sećanja je i bekstvo od nesreće. Život kakav gospođa Kon vodi je život krajnje izolovanosti od uspomena koje povređuju, koje kvare. Karakteristična je pesma „Hikikomori“. Hikikomori je poremećaj ponašanja koji obeležava krajnju povučenost i izolovanost i od najbližih, koji se manifestuje trajnim satvaranjem u sopstvenu sobu.
U drugom ciklusu „Takt“ nalaze se uglavnom poeme, priče o ljudskim sudbinama, pune epizoda, koje se prostiru na više godina ili na život. Mogle bi to biti priče o gospođi Kon, van onog jednog dana. Međutim, već neki detalji, kao što su podaci o mužu glavne junaknjinje, broju i polovima dece, sugerišu da svaka od ovih poema ima drugu junakinju. Međutim, svaka od tih junakinja deli nešto sa gospođom Kon iz prvog ciklusa. Svaka od njih bi mogla da ima jedan onakav dan kakav ima gospođa Kon. Dan u životu jedne melanholične osobe, sličan je danu iz života druge melanholične osobe. Kada su same sve, kad se iz njihovih života izvuče samo jedan, koji bilo dan, one su gosopđa Kon. Ono što stvara život, tačnije biografiju, ne dešava se u toku jednoga dana. Neophodan je određeni niz. Bekstvo u samodovoljnost dana, težnja da se zaboravi sve ono što te dane povezuje, vrsta je odustajanja od života kao priče koja se može ispričati, pa čak je i bekstvo od sopstvenog identiteta. Dani različitih osoba su isti. Tek shvaćeni kao takt, kao deo nekog složenijeg niza kojim se životna priča oblikuje, oni postaju različiti. Dan koji nije imao prošlost i budućnost, osuđen je na melanholiju, prazninu, besmisao. Istovremeno, osobe različitih životnih sudbina, u osnovi mogu ličiti jedna na drugu, ali onda se postavlja pitanje da li nas čini ono što osećamo i mislimo, ili spoljašnji događaji koji povezuju naše živote.
Šurbatović zbirku pesama nazvao pričama upravo zato što izuzete iz konteksta, priče prestaju da budu priče. Ovo su primeri priča koje se ne mogu ispričati, pošto se odigravaju u sasvim izolovanom, praznom, neistoričnom svetu.
Nikola Živanović
Politika, Kulturni dodatak, subota 7. decembar 2016.
