SNEG - Luis Meknis
SNEG
Soba se začas obogati, veliki prozor je mrestio
Sneg i ružičaste ruže koji su se naslanjali
O njega sasvim bešumno paralelno, nespojivo;
Svet beše manje predvidljiv nego smo zamišljali.
Svet je luđi i više je od naše svesti o njemu,
Nepopravljivo mnogostruk. Oljuštim, razdelim kriške
Mandarine, pa ispljunem koštice i osetim
Da sam pijan jer su stvari raznolike isuvše.
Plamičci vatre imaju u svom iskričavom zvuku
Više prkosnog veselja nego smo svesni njega –
Na jeziku na očima na ušima dlanovima –
Ima još nečeg sem stakla između ruža i snega.
KUĆA NA LITICI
Unutra oštar miris male lampe. Napolju
Trepti nad pustim morem svetionika luč.
Unutra je zvuk vetra. A napolju je vetar.
Unutra zaključano srce, izgubljen ključ.
Napolju mraz, praznina, sirena. A unutra
Jak čovek bi crvenu krv hladnoćom da svlada
Dok slepi sat glasniji, brži biva. Napolju
Tiha luna, brbljiva plima nad kojom vlada.
Unutra predačka kletva i blagoslov. Napolju
Prazna činija neba, prazna dubina. I tu
Odlučan čovek koji razglaba sukobljene
Odluke sam sa sobom, u svom nemirnom snu.
NEDELjNO JUTRO
Neko uvežbava skale, duž puta, note ko male
Ribe nestaju trepnuvši repom pa tad u dubine,
Čoveku želja za autom ispuni srce i kosti
Jer ovo je nedeljno jutro. Veliki sajam sudbine;
Shvati sve to ko ciljeve, predaj se toj Sadašnjosti.
Možeš se dati muzici, voziti iza Hindheda,
Dvotočke na uglovima, brzo da dobiješ želju
Da ščepaš mrvicu il dve prošlosti koje još ima
U vetru, ukradeš ovaj dan, razvučeš ga na nedelju,
Na malu večnost, na sonet što ne zavisi od rima.
Al čuj, nešto ždere, zvonik što će na putu ti izaći
Oslobađa osam zvona, uporna mrtvačka glava
Kaže nijedna muzika ni pokret neće pronaći
Beg van radnih dana što su ćorsokak što istrajava.
preveo Nikola Živanović
Soba se začas obogati, veliki prozor je mrestio
Sneg i ružičaste ruže koji su se naslanjali
O njega sasvim bešumno paralelno, nespojivo;
Svet beše manje predvidljiv nego smo zamišljali.
Svet je luđi i više je od naše svesti o njemu,
Nepopravljivo mnogostruk. Oljuštim, razdelim kriške
Mandarine, pa ispljunem koštice i osetim
Da sam pijan jer su stvari raznolike isuvše.
Plamičci vatre imaju u svom iskričavom zvuku
Više prkosnog veselja nego smo svesni njega –
Na jeziku na očima na ušima dlanovima –
Ima još nečeg sem stakla između ruža i snega.
KUĆA NA LITICI
Unutra oštar miris male lampe. Napolju
Trepti nad pustim morem svetionika luč.
Unutra je zvuk vetra. A napolju je vetar.
Unutra zaključano srce, izgubljen ključ.
Napolju mraz, praznina, sirena. A unutra
Jak čovek bi crvenu krv hladnoćom da svlada
Dok slepi sat glasniji, brži biva. Napolju
Tiha luna, brbljiva plima nad kojom vlada.
Unutra predačka kletva i blagoslov. Napolju
Prazna činija neba, prazna dubina. I tu
Odlučan čovek koji razglaba sukobljene
Odluke sam sa sobom, u svom nemirnom snu.
NEDELjNO JUTRO
Neko uvežbava skale, duž puta, note ko male
Ribe nestaju trepnuvši repom pa tad u dubine,
Čoveku želja za autom ispuni srce i kosti
Jer ovo je nedeljno jutro. Veliki sajam sudbine;
Shvati sve to ko ciljeve, predaj se toj Sadašnjosti.
Možeš se dati muzici, voziti iza Hindheda,
Dvotočke na uglovima, brzo da dobiješ želju
Da ščepaš mrvicu il dve prošlosti koje još ima
U vetru, ukradeš ovaj dan, razvučeš ga na nedelju,
Na malu večnost, na sonet što ne zavisi od rima.
Al čuj, nešto ždere, zvonik što će na putu ti izaći
Oslobađa osam zvona, uporna mrtvačka glava
Kaže nijedna muzika ni pokret neće pronaći
Beg van radnih dana što su ćorsokak što istrajava.
preveo Nikola Živanović
