ОPRAVDANOST CIKLUSA

Dejan Aleksić, U dobar čas, Kraljevo 2016.

Poslednjih godina, knjige pesma se pišu uglavnom bez ciklusa. Ciklus je svoje zlatno doba u srpskoj poeziji imao sa knjigama Vaska Pope u kojima se pesme jedino i mogu na pravi način čitati u okviru ciklusa. Ciklusi su, na drugi način, imali značaja i kod pesnika poput Raičkovića, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića i dr. Neki ciklusi poput Popinog Vrati mi moje krpice ili Lalićevih Deset soneta nerođenoj kćeri nalaze se na granici poeme i možda jedino zato što su nominalno određeni kao ciklusi o njima ne razmišljamo kao o poemama. Nasuprot ovoj neophodnoj ciklizaciji unutar knjiga pesama, u srpskoj književnosti pojavio se i određeni manir da se knjige bez prave potrebe dele u cikluse. Tu se obično kao kriterijum za pripadnost pesama jednom ciklusu a ne nekom drugom, uzimala neka tematska ili formalna nijansa, a najčešće pravog razloga nije ni bilo nego su ciklusi samo knjigu delili u segmente kako se roman deli na poglavlja. Od ovoga nisu pobegli ni najbolji pesnici devedesetih tako da se početkom veka činilo više nego očiglednim da je ciklus nešto što je naknadno nametnuto knjizi. Lišiti se ciklusa ipak nije bila laka odluka iz banalnog razloga što je nekoliko praznih strana koje donosi svaki ciklus knjigu činilo debljom, a pesnici su se uvek pribojavali da im knjige ne izgledaju pretanko. Posebno kada se uz to uzme da su nevešti štampari odbijali da na rikni štampaju ime autora i naziv zbirke ako knjiga nije imala određeni broj strana, pa su zbirke pesama ličile na sveske.

Krige poezije koje se pišu poslednjih desetak godina, posebno kod mlađih pesnika, raskrstile su sa tim manirom. Pojavljuju se i sada mladi pesnici koji svoje knjige bez razloga organizuju u cikluse ali nisu više toliko brojni i najčešće ubrzo shvataju da su se poslužili arhaičnim sredstvom.

Dejan Aleksić je pesnik koji se formirao devedesetih godina tako da je ciklizacija unutar knjiga nešto što je usko vezano za njegov dosadašnji rad. Po godinama ovaj pesnik se nalazi između dve generacije. Iz knjige u knjigu menja svoj postupak približavajući se novom ali ipak ne odbacujući ni ono staro. Pre nekoliko godina, sa knjigom Jedino vetar, Aleksić se od pesnika koji piše isključivo u vezaniom stihu privoleo slobodnom, što je donelo izvestan pomak u njegovoj poeziji. Kada je reč o ciklusima, može se reći da je u novoj knjizi postupio upravo suprotno. Umesto da pesme oslobodi ciklusa, on je ciklusima vratio smisao. I to upravo vraćajući se na Vaska Popu. Drugi ciklus Tajni život mrtve prirode i sasvim površnog poznavaoca poezije asocira na Popin Spisak sa pesmama naslovljenim Šešir, Šestar, Dugme, Sveća. Osnovna ideja na kojoj se zasnivaju pesme ovoga ciklusa je da su stvari koje se opisuju nepromenljive, zauvek takve kakve su. Ne postoji nikakvo buduće dugme koje se može suštinski razlokvati od dugmića koji su do sada postojali. Umetnici su obično napromenljivost umetnosti branili poređenjima sa prirodom. Aleksić ovde navodi čitav niz ljudskih tvorevina koje se takve kakve su opiru napretku.Treći ciklus Samo kako jeste ponovo čitoca podseća na Popu. Poema Mala zaludna povest peščanog zrna iz tog ciklusa ima bliske veze sa Popinim Belutkom ali i sa Aleksićevom poemom za decu Pustolovine jednog zrna kafe. Za razliku od Popinog Belutka, Aleksićevo zrnce peska nije izraslo iz simbolike već iz metaforike. Belutak je obao, beo i beobličan i nanjemu popa gradi svoje pesme o njemu. Aleksić se poziva na to što reč zrno postoji u samom jeziku ne samo u osnovnom već i u metaforčnom značenju pa se koristi mrtvim metaforama. Tako ispitujući veru zrnca peska otkrivaju da je ono ne može imati pošto budući da je celo samo zrnce ne može imati zrnce sumnje bez kojeg nema vere. Na sličan način se govori o zrncetu soli. Osim te poeme u trećem ciklusu se nalaze još dve od kojih je Najsusamnjeniji čovek na svetu jedan od najboljih delova knjige. U pravoj raspričanoj narativnoj poemi izneta je sudbina čoveka čiji je život je lišen svega, pa time i smisla. Kroz spisak njegovih želja okušavaju se načini da se taj život osmisli, ali se otkriva i njegova sloboda da se ni na jedan od tih puteva ne odluči, sloboda koja ga paradoksalno tako zanetog u bezbroj mogućnosti čini nemoćnim. Prvi i četvrti cuklus manje-više nastavljaju ono što je Aleksić radio u posednjim knjigama, sa izuzetkom antologijske pesme "Sarabande" koja otvara nove mogućnosti Aleksićevog pevanja. Ostajući u polju slobodnog stiha, Aleksić slično Crnjanskom u „Stražilovu“ ponavlja slične sintaksičke i ritmičke obrasce, tačnije stvara određene formulaičke izraze kojima se u pesmi ostvaruje čvrstu strukturu.

Nikola Živanović

Politika, Kulturni dodatak, subota 25. februar 2017.