PESNIK RAZORENE IDILE
Peter Huhel, Teofrastov vrt, preveo Stevan Tontić, Treći trg, 2016.
Peter Huhel nije naš savremenik već je reč opesniku koji je stvarao u vreme kad i Ben, Breht, Ajh i drugi. Nedostatak prevoda knjige njegovih pesama na srpski davao je našim čitaocima nepotpun uvid u ovaj izuzetno važan period nemačkog pesništva. Stevan Tontić je u prevodu nagrađenom nagradom Miloš N. Đurić je najzad uklonio taj nedostatak. Uslovno bih Huhelov opus podelio na dva dela, svestan da time znatno pojednostavljujem stvari. Prvi deo bi činile pesme posvećene ličnom iskustvu, drugi bi činile pesme sa mitološkim temama i znatno hermetičnijim izrazom. U okviru ovih perioda takođe treba odrediti nekoliko faza. Prva knjiga pesama koju je Huhel spremio za objavljivanje Dječačko jezerce nije izašla pošto ju je pesnik povukao od izdavača kada je Hitler došao na vlast. Prvu knjigu Pjesme objaviće tek 1948. Tontić ovu i treću knjigu Zvjezdana vrša smatra srodnima zbog toga što je u njima dosta pesama iz Dječačkog jezerceta. Nasuprot tome stavlja drugu zbirku Drumovi, drumovi. U Pjesmama i Zvjezdanoj vrši date su slike idiličnog, seoskog, porodičnog života, sa kakakterističnim isticanjem da to što je prošlo još uvek na neki način postoji. Kao primer može poslužiti pesma „Porijeklo“ o povratku praznoj kući u kojoj je lirski subjekt proveo detinjstvo. U nizu oktava on se priseća nekoga koga više nema. Realistični opisi seoskog života prožeti su čežnjom sa blagim idiličnim prizvukom. Završna strofa, međutim, glasi: „Svi još žive u kući:/ prijatelji, ko umrije?/ Iz vašeg vrča još pijući,/ ja vaš hljebav ijem./ I kroz studen i tminu/ štitite me, ne grem sam./ Kad sniježi po kamenu,/ ja vaš korak slušam.“ Možda je najlepša pesma u ove dve knjige „Zvjezdana vrša“, sanjarska, optimistička pesma o oslobađanju prirodnih i spostvenih snaga. Međutim, ovu, prvu fazu rane Huhelove poezije možda je najbolje ilustrovati pesmom „Srećni vrt“ koja se sastoji od tri katrena koji opisuju slične situacije. Evo jednog od njih: „U srećnom vrtu svi negda bijasmo,/ ja ne znam više ispred koje kuće,/ gdje detinjske glasove štedijsmo/ za travu i kosa, kamilicu, cvijeće.“ Srećni vrt iz ove pesme (ili ona vizija iz „Zvjezdane vrše“) narušeni su u ovim knjigama samo mirnim prolaskom vremena. Nasuprot tome u knjizi „Drumovi, drumovi“ vreme više nije samo neminovnost koja nas iz sveta detinjstva odvodi u svet zrelosti i usamljenosti. Vreme ovde pre svega predstavlja promenu. Ako je u dve prethodno tumačene zbirke vreme bilo neistorijsko, ciklično vreme, u knjizi „Drumovi, drumovi“ (1963) vreme je istorijsko. Pesma „Srećni vrt“ ovde kao da ima pandan u pesmi „Teofrastov vrt“. Aristotelov učenik Teofrast (danas najviše poznat po knjizi Karakteri) nastavio je Aristotelovu peripatetičku tradiciju a sam vrt je posle svoje smrti zaveštao učenicima koji su oni „imali da koriste „kao svetinju“ u prisnom i prijateljskom međusobnom ophođenju“ (ST). Pesma glasi: „Kad bijela vatra stihova uzleti/ Plešuć u podne nad urnama, gore,/ Sjeti se, moj sine. Onih se sjeti /Što nekad ko drveće sadiše razgovore./ Mrtav je vrt, moje disanje sve teže,/ Sačuvaj čas, ovdašnji hod Teofrasta /Da ranjenu koru likom poveže, /Tlo đubri mljevenom korom hrasta. /Drvo masline cijepa krti kamen zida/ I u vreloj prašini još glasa eno. /Naredili su da se s korijenom iskida./ Tone tvoja svjetlost, lišće nezaštićeno.“ Promena koja nastaje ovde nije posledica toka vremena ona nastaje jer je neko „naredio“. Peripatetički vrt je idiličan vrt. Stvari koje se dešavaju van njega, dakle istorija, ne zalaze u ovaj povlašćeni prostor gde vladaju razmena ideja i umetnost. Naredba se ne može odnositi na svet mišljenja i na stvaralaštvo. Ne može se nekome narediti kako da misli. Otuda su istorija i Hitler duboko obeležili ovu knjigu. Ova, najbolja Huhelova knjiga obiluje sličnim pesmama: „Izvještaj svještenika o propasti njegove opštine“, „Decembar 1942.“, „Za gluve uši pokoljenja“, „San u gvožđima“, „Psalm“. Posle ove knjige, u kojoj se uhvatio u koštac sa temom posledica Drugog svetskog rata, Huhel ipak nije postao angažovani pesnik, niti pesnik koji jadikuje nad razaranjem. Posle nje će, kako je već rečeno, napisati „Zvjezdanu vršu“ (1967) u kojoj dovršava poetički put kojim je krenuo u mladosti. Sledeće knjige, počev od „Odborjanih dana“ (1972) kreću sasvim novim pravcima. Mitološke teme i hermetizam, omogućavaju mu da se oslobodi neposrednih, savremenih tema, a sa druge strane mu omogućavaju da bude moderniji pošto su rane pesme u sebi nosile još doste romantičarskog nasleđa. To je poezija zrelog stvaraoca koji suvereno vlada pesničkim zanatom ali nedostatak ličnog u njima čini ih manje zanimljivim od pesama iz prethodnog perioda. Kao primer može poslužiti pesma „Deveti čas“: „Žega ubada u kamen/ riječ proroka./ Jedan se čovjek mučno uspinje/ uz brežuljak,/ u njegovoj pastirskoj torbi/ deveti čas/ čavao i čekić.// Suvi sjaj kozjeg stada/ sijeva u zraku/ i pada kao fitilj iza horizonta.“ Mada pesma naslovom upućuje na Isusove reči na krstu, malo šta je od prepoznatljive scenografije ostalo. Detalji kao da su promenili mesta, prerasporedili se i iz toga se izrodilo neko sasvim drugačije značenje, hermetično, gotovo nemušto. Ipak, i ovde je prepoznatljiv Huhelov osećaj za upečatljivu pesničku sliku. U tom smislu, najbolje od ovih poznih pesama bi i trebalo čitati na sličan način na koji gledamo slike poput Brojgelovog „Pada Ikara“ ili Tarnerove „Snežnu oluju: Hanibal prelazi Alpe“, gde je okruženje ono koje daje smisao događaju.
Nikola Živanović
Politika, Kulturni dodatak, subota, 16. septembar. 2017.
